Kako eliminisati stresore?

posted in: Stres | 0

 

Pitanje je da li je uopšte moguće eliminisati stresore.

 

Ipak, to je i dalje najpoželjniji način borbe protiv stresa i treba je koristiti kada god je to moguće.

U praksi se, nažalost, pokazuje da je veoma mali broj stresora moguće u potpunosti eliminisati.

eliminisati-stresLjudi imaju utisak da bi promena posla iz zahtevnog u manje zahtevan, raskid veze u kojoj osoba već duže vreme nije zadovoljna, razvod, promena mesta stanovanja mogli da poboljšaju njihov život i smanje nivo stresa.

Kod nekih ljudi to jeste moguće, ali većina ljudi „nosi svoju glavu sa sobom“  i u svim novim situacijama uspevaju da održe isti nivo stresa, bez obzira na promenu životnih okolnosti.

„Nošenje svoje glave sa sobom“ znači da svoje životne filozofije nosimo sa sobom iz situacije u situaciju i imamo slična osećanja i ponašanja u sličnim situacijama. Tako, ljudi koji imaju perfekcionističku životnu filozofiju i strepe od mogućnosti da naprave grešku u svaki posao unose tu filozofiju i sama promena posla ne mora bitno da utiče na smanjenje nivoa stresa.

Isto tako, kod osoba u stresu potpuno se menja i način na koji gledaju situaciju pod uplivom jakih osećanja i retki su oni koji vide mogućnost za promenu situacije. Kaže se da su u strahu velike oči, da depresivni sve vide crno, da bes ruši sve pred sobom…Česta je naknadna pamet: „Mogao sam drugačije“, „Ne mogu da verujem da sam to bila ja“, „Gde su mi bile oči“, „O čemu li sam mislio kad sam pristao na tako nešto“.

Tada nastaju dve česte greške:

  1. Nije pod mojom kontrolom, a mislim da jeste. Osoba uporno pokušava da reši problem koji je u tom trenutku nerešiv ili rešenje nije u njenim rukama. Umesto da se pomiri sa situacijom ili bar sačeka promenu okolnosti, što je u ovom slučaju zdrava reakcija, osoba se i dalje psihički i fizički iscrpljuje da dođe do rešenja, a sve u cilju smanjenja početne patnje.Ovo se javlja kao problem kod svih poslova u koji je uključen veći broj ljudi, gde svi zavise jedni od drugih i gde je svaka karika u lancu jako bitna. Zastoj kod bilo koje karike proizvodi lančanu reakciju zastoja kod svih koji su linearno posle nje. Većina poslova današnjice se odvija po ovom principu. Niko ne može, ili može samo u maloj meri, da kontroliše karike u lancu pre sebe. Može pomoći planiranje vremena (uzeti u obzir mogućnost da se nešto nepredviđeno desi, a uvek se i desi), ali je od presudnog značaja građenje dobrih odnosa sa kolegama i dobra komunikacija. Zašto? Ljudi će, ako ste u dobrim odnosima sa njima, želeti da pomognu, više će se truditi zarad očuvanja tog odnosa ili vas bar neće dodatno, namerno sabotirati.
  1. Pod mojom je kontrolom, a mislim da nije. Osoba ima izmenjenu percepciju situacije u kojoj se nalazi, a sve pod uplivom jakih nezdravih emocija. Pošto je preplavljena simptomima stresa, ne vidi rešenje problema koji su u njenoj apsolutnoj kontroli ili, ako ih i vidi, ne zna put kako da dođe do njih. Često se viđa kod velike brige i strepnje. Osoba je blokirana, ne vidi način kako da razreši situaciju ili od mnoštva rešenja ne može da izabere pravo, pitajući se: „Šta ako pogrešim?“. K. je mlada žena koja radi u državnom sektoru već petnaestak godina. Ima tu nesreću da ima poremećenu šeficu (ali kako je to rekao jedan moj klijent, ko nema ludog, nezgodnog, poremećenog ili zlog šefa) i sve svoje tegobe vezuje za odnos koji ima sa njom. Već petnaest godina s mukom odlazi na posao, ali su u poslednje dve godine tegobe postale „nepodnošljive“: oseća stalni bol u želucu, mučninu i nagon za povraćanjem ujutru. Često joj lupa i preskače srce, a na poslu povremeno ima utisak „da će se samo srušiti i umreti, a deca će ostati siročići“. Već par godina obilazi lekare tražeći lek za svoju boljku. Sa svakim šefnovim simptomom ide i novi krug pregleda, analiza, čekanja rezultata i strepnje da li je sa njenim zdravljem sve u redu. K. zna da su njeni simptomi posledica velikog stresa na poslu, ali ima utisak da je nemoćna da bilo šta promeni. Trudi se da samo gasi požar i brigom o zdravlju skreće misli sa razmišljanja kakav je pakao čeka narednog radnog dana. K. je dugo odbijala da potraži pomoć psihoterapeuta. Razlog za to nije što je smatrala da joj se ne može pomoći, naprotiv, imala je pozitivno iskustvo kada je tražila pomoć za dete. Međutim, znala je da je promena teška i da će zahtevati njenu promenu ponašanja prema šefici, a to je bio novi povod za strah i izbegavanje. Ova priča ima srećan kraj! K. je uz moju malu pomoć, čitajući self-help literaturu  koju sam joj preporučila i uz stalno izlaganje neprijatnostima na poslu (umesto do tada uobičajenog bega), uspela da smanji tegobe, da bude većim delom zabrinuta, a ređe anksiozna, i da se više zauzima za sebe u odnosu sa šeficom.