Kako nastaje depresija?

posted in: Život | 0

Depresivno raspoloženje je često životno iskustvo. Većina ljudi se osetila depresivno povodom problema u vezi ili braku, problema sa decom, na poslu, u školi…

  1. M. ima 45 godina i majka je dvoje dece. Mlađe dete je odličan đak, uspešno na takmičenjima, omiljeno u društvu: dete za primer. Stariji sin je potpuna suprotnost: na jedvite jade je završio trogodišnju srednju školu, na svakom poslu na kome je bio nije se zadržao duže od dve nedelje. Sada odbija da uopšte i radi, vreme provodi u sobi igrajući igrice i slušajući muziku. M. je pokušavala da ga natera da radi, uskratila mu novac, ali je on samo smanjio svoje izdatke: cigarete uzima krišom iz njene torbe dok svi spavaju, drugare tera da kupuju sokove i grickalice kada ga posećuju. Uspeva da živi bez potrošenog dinara, jer se hrani samo u kući i sva druženja je sveo na kućne sedeljke. M. oseća veliku krivicu gledajući život svog sina: “Potpuno sam omanula. Da sam bila bolja majka i moje dete bi bolje ispalo”.
  2. R. je raskinula dugogodišnju vezu sa oženjenim muškarcem, izmučena stalnim konfliktima i izneverenim očekivanjima da će se on razvesti i da će biti u “kona”. Raskid veze i gubitak odnosa je povod za njeno depresivno raspoloženje. Oseća krivicu “što se nije više trudila”, “što ga je povređivala i oterala od sebe”. Smatra da je “trebalo da pokaže više razumevanja za njegovu situaciju u braku i da mu pomogne kad mu je bilo teško”. Kada depresivna zavesa počne da se podiže i opsesivno razmišljanje o izgubljenoj ljubavi popusti, počne polako da se vraća svom životu. Ubrzo shvati da je dete naređalo loše ocene u školi, da se nastavnici žale na njegovo ponašanje,i ponovo oseti snažnu krivicu, ali sada vezanu za (ne)brigu o detetu. Zamera sebi što je “traćila vreme pateći, a dete prepustila ulici”. Tako uvede sebe u još jedan ciklus depresije.

Depresivno raspoloženje je uvek vezano za subjektivno opažen gubitak ili neuspeh.

Nepoložen ispit na fakultetu, izostanak pohvale posle uloženog truda na poslu ili neuzvraćena ljubav ne predstavljaju značajne životne neuspehe ili gubitke, zar ne?

Ali u očima osobe koja o njima razmišlja, procenjuje ih u skladu sa svojim životnim filozofijama, taj mali neuspeh ili gubitak postaje vrhunski dokaz lične bezvrednosti ili besmislenosti sopstvenog života.

Tada pričamo o reaktivnim depresijama, odnosno depresijama koje imaju povod.po8z98hi8g254x0

Iracionalne filozofije vezane za depresiju su (Marić, 2004.):

  1. Snažno verovanje u ličnu neadekvatnost

I M. i R. su razvile snažno uverenje u ličnu neadekvatnost. M. je smatrala sebe ne samo lošom majkom (što nekada može da bude i realistična procena. I loše majke postoje, zar ne?), već potpuno bezvrednom osobom pošto je podbacila u jednoj tako važnoj životnoj ulozi. Isto važi za R.: smatrala se manje vrednom jer nije dobila ljubav voljenog muškarca (“Da sam bila strpljivija, lepša, privlačnija…on bi me voleo i izabrao da budem uz njega”) i jer je “potpuno zakazala kao majka”.

  1. Snažno verovanje da je strašno nemati u životu ono što je NEOPHODNO da imamo

Kada govorimo sebi da NAM JE NEOPHODNO DA IMAMO NEŠTO ŠTO NEMAMO utiremo sebi siguran put u depresiju. Neophodno mi je da moje dete bude uspešno, neophodno mi je da imam ljubav, neophodno mi je da budem cenjen na poslu, neophodno mi je da me poštuju i vole…Neophodne su nam stvari bez kojih ne bismo mogli da preživimo. To su potrebe. Jedine potrebe u našem životu su hrana, voda, vazduh i sklonište. Sve drugo samo utiče na kvalitet našeg života. Lepše živimo i zadovoljniji smo kada nam je dete ili mi sami postigli neki uspeh, ali preživećemo i bez toga. Lepše nam je i zadovoljniji smo kada imamo ljubav, ali i bez ljubavi možemo da živimo, zar ne?

  1. Snažno verovanje da su stvari ovakve kakve jesu trenutno UŽASNE

Kada kažemo da je nešto užasno, to znači da ne postoji ništa gore od toga, da je to više nego 100% loše. Zastanite za trenutak i razmislite o ovoj rečenici. Šta je zaista u životu užasno? Malo, malo pa proglasimo neki događaj užasnim, strašnim, katastofom. Slušajte ljude oko sebe i sebe same i primetićete da je užasno i kada je saobraćajna gužva, i kada mi kasnimo, i kada neko drugi kasni, i kada ne dobijemo pohvalu ili unapređenje i kada je neko neljubazan…Samim proglašavanjem događaja za užasan samo uznemiravamo sebe. Kada uznemiravamo sebe ne približavamo se svome cilju. Kako nam užasavanje pomaže da budemo uspešniji, voljeniji, cenjeniji…? U praksi nas samo udaljava od onoga što nam je bitno: uspeha, ljubavi ili poštovanja.