Pasivna agresija – šta je to i kako je prepoznati

posted in: Komunikacija | 0

 

Prva žena na Mesecu:
– Hjustone, imamo problem.
– Šta je?
– Nema veze, ništa…
– Šta je problem?!
– Ništa..
– Reci mi šta je problem!
– NEĆU!
– Molim te, reci mi šta je problem…
– ZNAŠ TI DOBRO ŠTA JE PROBLEM!

Pasivno – agresivno ponašanje je komunikacioni stil i spada u agresivni domen. Ali to je socijalno prihvatljiva agresija. Sva ponašanja koja spadaju u otvoreno agresivna (povišavanje tona, agresivna gestikulacija, zurenje i unošenje u lice, pretnje) su u savremenom društvu predmet osude, i  menja ih pasivna agresija. Pasivna agresija je pojednostavljeno dvoličnost, „jedno misli, a drugo govori“.

Malignost pasivne agresije je u tome:

  • što se teško prepoznaje,
  • što je povod za veliku patnju osoba ka kojima je usmerena (pogotovo ako se radi o deci ili o porodičnim ili partnerskim odnosima),
  • što trajno narušava interpersonalne odnose i
  • što usložnjava probleme u porodici ili kolektivu

Kako izgleda pasivno – agresivno ponašanje:

  • Sarkastične, ironične primedbe (neguju se kao stil u svakodnevnoj komunikaciji. Neki ljudi neguju ovakav vid humora kao način suprotstavljanja, kada se ne usuđuju otvoreno da to urade ili predviđaju da bi otvoreno zauzimanje za sebe moglo da ima velike posledice po njih. Cilj sarkazma i ironije je povređivanje drugih, osveta i dominacija)
  • Krije svoja negativna osećanja iza fasade ljubaznosti (1. neke situacije, uvreda, pretnja, napad, zahtevaju zauzimanje za sebe. Zauzimanje za sebe se može odigravati po tri scenarija: kao uzvraćanje napada, kao zauzimanje za sebe bez povređivanja drugih (asertivnost) ili kao beg iz situacije. Osobe sklone pasivnoj agresiji odgovaraju na napad osmehom i ljubaznošću. Postoji nesklad između akcije i reakcije. 2. S druge strane, može da postoji nesklad između verbalnog i neverbalnog komuniciranja. Verbalna izražavanja su često vrlo povređujuća za drugu stranu, a neverbalno se čita ljubaznost, toplina i podržavanje. Kako se neverbalna poruka prvo učitava i 70% komunikacije ide preko neverbalnih kanala, primalac poruke je najčešće u konfuziji i postaje oprezan. Ovakve ljude u kolektivima ne vole i izbegavaju da se sa njima druže ili sarađuju. Najčešće se ne može navesti neki poseban razlog za nedostatak naklonosti, povećan oprez i izbegavanje kontakta, sem da „mi unutrašnji osećaj/moja intuicija govori da nešto nije u redu“).
  • Retko javno iznosi mišljenje (a pritom se ne radi o mudroj odluci ili strahu od osude drugih. Čuvanje mišljenja za sebe se koristi u svrhu kontrole ponašanja drugih i dominacije. U partnerskom odnosu ili u porodičnim odnosima ovakvom „tajnovitošću“ se druga strana drži u neizvesnosti, zastrašuje, kontroliše njeno ponašanje…Pošiljaocu poruke se daje na značaju, njegova ćutanja se tumače, ostali članovi sistema strepe)
  • General posle bitke („Eto, rekao sam ti…“, „Znao sam, nije tako trebalo…“, „Da si me slušao, ne bi došlo do ovoga…“. Kada problem nastane ili se rešava obično nisu aktivni akteri, beže od odgovornosti i ne uključuju se u proces rešavanja. Ali su zato glavni kada treba optuživati drugu stranu i jadikovati nad prosutim mlekom: „Znao sam…“, „Nikad se nećeš naučiti“, „Nikad ništa od tebe“, „Nemam kome da pričam“. Veoma se užive u ovu ulogu generala posle bitke i dugo muče svoju žrtvu koja ne zna kako da se izbori sa svojom krivicom, a i besom ka pošiljaocu poruke)
  • Uvek je žrtva („Tako mi vraćaš“, „Neka mene, nisam ja bitna“, „Ako sam tako zaslužila, neka bude“, „Sve sam za tebe uradila“. Uloga žrtve je moćno oružje pasivne agresije. Prvo budi osećanje krivice kod primaoca poruke, pa bes, pa osećanje krivice povodom besa i fiksira primaoca poruke u vrzinom kolu krivice i besa iz koga je teško izaći. Posebno je razorno u porodičnim odnosima jer čitav sistem pati kada jedan član ulogom žrtve manipuliše ponašanjem drugih. U našoj kulturi je ta uloga često rezervisana za ženske osobe koje se na taj način bore ne samo za ravnopravnu, već i dominantnu ulogu u porodici, koju svojim godinama, sposobnošću i doprinosom porodici već dugo nemaju ili nikada nisu ni imale. Kada vide da drugi članovi porodice ne reaguju najčešće posežu za bolešću kao poslednjim adutom za dominaciju i upravljanje ponašanjem drugih)
  • Optužuje druge za svoje frustracije („Činiš me nesrećnom“, „Upropaštavaš mi život“, „Zbog tebe mi ništa ne ide“. Drugi ljudi se ne moraju slagati sa našim izborima ili ih odobravati, ali nas to ne sprečava da mi naše izbore sledimo i da na tom putu grešimo. Najčešće se radi o tome da, kako je Duško Radović primetio, neki ljudi čine sve da ne urade ništa. Zato traže preteranu podršku, oslonac, odobravanje i ohrabrivanje od drugih i kada nešto od ovoga prirodno izostane, usmeravaju bes ka njima optužujući ih za svoje životne neuspehe po principu „…da su okolnosti bile drugačije, ja bih…“. To ih čuva od gubitka samopoštovanja i narušavanja slike o sebi)
  • Širi laži i tračeve o drugima (najmalignije ponašanje u kolektivima, narušava interpersonalne odnose i često izoluje jednog člana koji pošiljaocu poruke predstavlja opasnost za napredovanje, popularnost i sl.)
  • Ignorisanje drugih (ignorisanje ima za cilj da se osoba kojoj je upućeno oseća loše. Roditelji i partneri su skloni ignorisanju kao vidu kažnjavanja. Važno je zapamtiti da se iz lošeg osećanja ne može izroditi dobro ponašanje. Osećanje krivice i bes na sebe nisu popravljačke emocije, naprotiv, nema razornijih osećanja po ljudsku psihu. Odbacivanje koje dete ili partner preživljava ignorisanjem ostavlja nepopravljive posledice po odnos)
  • Propušta da ispuni dogovor sa drugima uz izgovore: zaboravio je, bio je sprečen i ne prihvata ličnu odgovornost zbog toga (uvek postoji neka viša sila)
  • Izbegavajuće ponašanje: čitaj između redova (većina ljudi lakše prihvata da se neslaganje ili odbijanje saopšti u lice, nego kada se od njih traži da čitaju između redova. U životu su česte situacije kada ne želimo nekome da pomognemo, ali pasivno – agresivni to ne saopštavaju u lice, već pristaju na uslugu, a onda kreće izbegavanje: nejavljanje na telefon, neodgovaranje na poruke i mejlove, svako izbegavanje kontakta u nadi da će druga strana odustati. Druga strana se u početku nađe u konfuziji, računa na obećanu pomoć, ne zna kako da protumači izbegavanje i gubi vreme na pokušaje da uspostavi kontakt. Ma koliko bilo neprijatno odbiti dragu osobu, poštenije je prema njoj da se bude iskren i direktan: ona će moći da reši problem na drugi način i odnos se neće poremetiti. Slično je kada želimo da sprečimo udvaranje osobe koja nam se ne sviđa: poštenije je biti iskren i saopštiti to bez obzira na neprijatnost, nego se izgovarati nedostatkom vremena, obavezama na poslu, a sve u nadi da da će druga strana odustati)