Perfekcionizam – bolest savršenstva

posted in: Život | 0

 

Kad god  se povede priča o perfekcionizmu setim se anegdote, koja možda i nije istinita, ali ilustrativna i tačna jeste. “Dolazi pacijent kod jednog našeg poznatog psihoterapeuta i s ponosom, negde na početku razgovora, kaže: “Znate, doktore, ja sam perfekcionista.” Doktor na to odgovori: “Znate, bilo bi lakše i bolje po obojicu da ste shizofreničar. Pre bi Vam bilo bolje.””

Perfekcionizam je oduzimanje sopstvenog prava na grešku. Osobe koje sebi oduzimaju pravo da (po)greše su perfekcionisti. Perfekcionizam nema ono značenje koje mu se često pripisuje, a to je da osoba stvari radi savršeno i da je zbog toga i kao ličnost savršena. Perfekcionizam nije pozitivan! Koliko puta čujemo da se o nekome priča kao o perfekcionisti u pozitivnom kontekstu, posebno kada roditelji govore o svojoj deci. Tada imaju utisak da će im perfekcionizam pomoći da ostvaruju svoje ciljeve, da će im stalno biti pokretačka snaga za napredovanje i da im osigurava uspeh u životu. Ali češće se zapravo desi da u nekom trenutku njihovog života perfekcionizam pokaže svoju ružnu stranu i potpuno zablokira osobu. Kod mladih perfekcionista, koji su se nekako i nosili sa ovom svojom boljkom u mlađem uzrastu, prvi problemi nastaju sa povećanim ili novim zahtevima, bilo da je u pitanju zahtevnija srednja škola, fakultet ili posao, odnosno, sve one situacije u kojima nemaju dovoljno iskustva i u kojima je, zato, mogućnost pravljenja grešaka veća.

Najčešće oduzimamo sebi pravo na grešku zato što izjednačavamo grešku sa ličnom pogrešnošću (odnosno doživljajem lične neadekvatnosti, manje vrednosti). Tu stupa na snagu iskrivljeno razmišljanje: ako grešim, ne vredim!

Perfekcionisti se vode iracionalnom idejom MORAM DA RADIM STVARI SAVRŠENO (KOMPETENTNO). Zatim se ta ideja dalje obrađuje i izvlači sledeći zaključak: I UŽASNO JE AKO NE RADIM STVARI SAVRŠENO, sa daljim lančanjima zaključaka: NE BIH MOGAO/LA DA PODNESEM DA STVARI NE URADIM SAVRŠENO i na kraju: JA SAM MANJE VREDAN/A, NEKOMPETENTAN/A, GUBITNIK/CA POŠTO STVARI NISU SAVRŠENO URAĐENE. Ovakav način razmišljanja, pojednostavljeno, glasi  “POGREŠIO/LA SAM znači JA SAM POGREŠAN/A“.

Bolje je razmišljati na sledeći način: VOLEO/LA BIH DA RADIM STVARI SAVRŠENO, ALI NE MORAM, KAD VEĆ (NAŽALOST) I NE RADIM.  Zatim nastavljamo sa ČAK I AKO NE URADIM STVARI SAVRŠENO TO NIJE UŽASNO, VEĆ SAMO LOŠE. Zatim, IAKO MI JE TEŠKO DA PODNOSIM KADA SVE NIJE SAVRŠENO KAKO SAM ZAMISLIO/LA, BOLJE JE ZA MENE DA TO PODNOSIM JER ……..(me to približava mom cilju, omogućava da napredujem…ili šta je već naš cilj u toj konkretnoj situaciji). I poslednje, ali ne i najmanje važno: ČAK IAKO NE RADIM STVARI SAVRŠENO NE ZNAČI DA SAM MANJE VREDAN/NA, VEĆ SAMO POGREŠIVO LJUDSKO BIĆE. I  jedina istina je da grešimo u postupcima, dakle, pogrešivi smo, a ne pogrešni.

Uostalom, ako želimo priču dodatno da zakomplikujemo, kriterijumi savršenosti, odnosno, ispravnije, dovoljno dobrog, se razlikuju od osobe do osobe. Ne postoji univerzalno pravilo, univerzalni zakon ili bilo koja vrsta društvenog dogovora o tome šta je savršeno u bilo kojoj oblasti ljudskog života ili delanja. Savršeno je izmišljotina ljudskog uma koja zapravo samo ljude blokira i tera na loša osećanja, i u procesu rada na cilju i posle ostvarivanja cilja. Prvo se plašimo da nećemo uspeti, da ćemo pogrešiti, a posle prebacujemo sebi da smo mogli bolje.

Ideje o savršenom i savršenstvu nosimo iz porodice. Mnogi od nas dobijali su roditeljske poruke “Ako ne radiš kako treba, ne radi nikako”, “Biti drugi nije dovoljno dobro”, “Važno je pobediti”, “Uvek prvi, najbolji…”. Obično se dešava da osobe koje su stvorile sliku o sebi kao o nekome manje vrednom (a opet, sve bazirano na roditeljskim porukama: nedovoljno dobar, smotan, glup, ružan, nikad od tebe neće ništa biti…) postavljaju sebi jako visoke kriterijume u svemu što rade da bi popravile sebe i eliminisale taj doživljaj lične neadekvatnosti. Tako perfekcionizam nastaje, a održava se stalnim insistiranjem na iracionalnim idejama o savršenosti.

Osobe koje sebi oduzimaju pravo na grešku i insistiraju na savršenosti ili ostaju pasivne jer se boje greške koju predviđaju ili postaju agresivne tako što odgovornost za učinjenu grešku prebacuju na drugoga.

Ljudi sa izraženim perfekcionističkim sklonostima skloni su odlaganju obaveza i aktivnosti u kojima bi želeli da se ostvare upravo iz straha da će počiniti grešku. Tada kažemo da su skloni prokrastinaciji. O tome čitajte u članku Šta možeš danas, ostavi za sutra! Zahtev da stvari radimo savršeno rezultira strahom od potencijalne greške, a greška se doživljava kao nešto katastrofično i ugrožavajuće po samopoštovanje i samopouzdanje. Iz tog razloga perfekcionizam osobu čini inertnom, povučenom i izbegavajućom. Ako se čak i prihvate nekog posla jako su uznemirene. U osnovi ovog povlačenja je stav „bolje da ne pokušavam, nego da pokušam i pogrešim”.

Oni koji opet reše da se uhvate u koštac sa životom, a pri tom ne odustanu od svog perfekcionizma, skloni su da se užasavaju nad svakom greškom koju počine. Pri svakom zadatku previše vremena troše na predviđanje mogućih opasnosti kako bi sprečili svaku moguću grešku, troše veliku količinu energije na sve što rade, sate i sate provode u kajanju ako se greška načini, ili u analizi urađenog. Skloni su, da bi zaštitili sebe od negativnih osećanja i iscrpljujućih razmišljanja, da odgovornost za grešku prebacuju na druge ljude i često su veoma teški i zahtevni saradnici, skloni agresivnom i impulsivnom ponašanju (vređanje, nipodaštavanje, omalovažavanje drugih).

Perfekcionizam je siguran put u depresiju, i depresivna reagovanja su najčešća komplikacija perfekcionističke životne filozofije. O mehanizmu nastanka depresije čitajte Kako nastaje depresija?

Odustajanje od perfekcionizma poboljšava život i čini nas srećnijim. Neophodna je promena načina razmišljanja iz rigidnog u fleksibilan (Greška je sastavni deo života!), promena stava prema greški, odustajanje od kriterijuma savršenosti i stalno vežbanje i testiranje realnosti u smislu pravljenja grešaka. Grešenje i rizikovanje sa pravljenjem grešaka je neophodno u procesu napredovanja u životu. Neophodna je promena stava u „Bolje i pogrešiti, nego i ne pokušavati!“. Stalno podsećajte sebe na „Imam pravo da pogrešim“ i “ U redu je ne biti savršen!“.

 

Literatura:

Asertivna komunikacija. Mia Popić