Poremećaj ponašanja kod dece

posted in: Roditelji i deca | 0

 

Bes je osećanje koje je karakteristično za svu decu kada ne dobiju ono što žele, kada imaju doživljaj da im je naneta nepravda (nije fer) ili kada se drugi prema njima loše ponašaju. Zadatak roditelja je da nauče dete kako se bes ispoljava na socijalno prihvatljiv način, a ne da zabrane bes kao emociju samo zato što je neprijatna.

Međutim, kod neke dece, već od ranog uzrasta, primećuje se bes koji je većeg intenziteta, nastaje na manje okidače, duže traje i praćen je kako fizičkom tako i verbalnom agresijom. Vrlo često se kod takve dece radi o poremećaju ponašanja koji postaje jasno uočljiv u osnovnoškolskom uzrastu deteta.

Za poremećaj ponašanja kod dece je karakteristično:

  • često ispoljavanje besa (bes je izraženiji nego kod druge dece i teško ga kontrolišu. Roditelji obično prvo primete “kratak fitilj” kod deteta i besne ispade kada god ne dobije ono što želi. Razlika je posebno uočljiva ako dete nije jedino u porodici i kada se poredi sa bratom ili sestrom. Niska tolerancija na frustraciju je veliki problem ove dece pri uključivanju u vršnjačke grupe: deca ih odbacuju, izoluju i ne žele da se druže s njima),
  • agresivnost (fizička i verbalna),
  • prkos i buntovno ponašanje u porodici i školi,
  • nedostatak empatije prema drugima,
  • ne razmišljaju o posledicama svog ponašanja,
  • impulsivnost,
  • sklonost provokacijama i manipulacijama,
  • nerazvijena moralnost (često povređuju druge ne osećajući krivicu)
  • ne razlikuju ono što žele i što se mora (ako žele novi telefon, moraju ga i imati)
  • visoko vrednuju novac ili materijalne vrednosti
  • ne vide ličnu odgovornost za svoje loše ponašanje (drugi su krivi)
  • loš uspeh u školi
  • rizik od zloupotrebe supstanci, priključivanja marginalizovanim grupama i napuštanja škole

 

Roditelji dece sa poremećajem u ponašanju imaju vrlo nisko samopoštovanje, doživljaj neadekvatnosti kao roditelja i osećanje krivice da su i lično doprineli problemu  kod  deteta. Često ne znaju kako reagovati u teškim situacijama i gube kontrolu nad vaspitanjem  deteta. Vremenom se narušavaju  odnosi među samim roditeljima (međusobno optuživanje) i cela porodica trpi.

 

Šta raditi:

  1. Potražiti pomoć i krenuti na terapiju sa detetom. U terapijski proces se uključuje cela porodica. Terapijski proces zahteva veliku posvećenost, istrajnost i težak rad, ali je jedini način za pomoć kako detetu, tako i celoj porodici.
  2. Reagovati na SVAKO pozitivno ponašanje deteta i pohvaliti ga. Problem je što se obično dešava obrnuto: reaguje se na negativno ponašanje. Reakcija na negativno je prirodna i logična i kod većine dece ima funkciju da ih podstakne da promene ponašanje. Hvaljenje deteta treba da bude stalno, čak i kada se roditeljima čini da dete nemaju za šta ni da pohvale. Tada se hvali i izostanak lošeg ponašanja!
  3. Kazne su, verovatno, bez značajnijeg efekta. Kada god je moguće nagraditi, treba dete nagrađivati. Nema smisla insistirati na kaznama, tako može da bude kažnjavano svakoga dana. Kada se jednom uđe u taj začarani krug kažnjavanja nema kraja. Na kraju roditelji ne bi imali čime ni da kazne dete.
  4. Zajedničko vreme (cela porodica, dovoljno do 30 minuta dnevno, recimo jedan obrok). Cilj je povezivanje članova porodice. Vikendom po sat vremena sa svakim od roditelja zasebno. Ne očekivati od deteta da uživa, da se lepo provodi, da bude raspoloženo, veselo, bitno je jedino povezivanje.
  5. Pohvaliti dete za ponašanje koje se učvršćuje, tj. koje je poželjno i želimo da se ponavlja (npr. ako pusti sestru da izabere program na tv-u, izvede psa, skloni tanjir sa stola, namesti krevet i sl.). Znači, bitno je ponašanje, a ne osećanje. Ako se ponaša poželjno dete treba hvaliti, bez obzira što se vidi da je ljuto. Znači, dete ima pravo da se ljuti, ali ne sme loše da se ponaša.
  6. Objasniti detetu da je bolje da se dobro ponaša, koja je korist za njega od dobrog ponašanja (na ovome insistirati. Ovo mogu da budu beskrajne rasprave. To izbegavati. Zadržati se na kratkom objašnjenju i ne dozvoliti rasprave koje traju satima).
  7. Objasniti detetu razliku između besa i agresivnog ponašanja: ima pravo da bude besno, ali ne i da se agresivno ponaša. Nerealistično je očekivati da napada besa neće biti. Objasniti detetu šta je agresija i navesti konkretne primere iz prethodnih situacija: vikanje, udaranje, guranje, šutiranje i lomljenje stvari, štipanje, vučenje za kosu itd
  8. Ne vikati, ne reagovati agresijom na agresiju i NE POKAZIVATI STRAH I NEMOĆ! Deca to osete i onda manipulišu agresijom, a da i nisu besna, a sve da bi nešto dobila. Razgovarati TEK kada dete spusti ton. Na tome insistirati! Nikada ne polemisati povišenim tonom sa detetom.
  9. Pravila ponašanja moraju biti jasna i roditelji treba dosledno da ih se pridržavaju. Bitna je doslednost i dogovor oba roditelja oko pravila ponašanja. Vrlo je važan red i struktura u porodici. Ne obećavati ono što se ne može ispuniti i držati se dogovora. Porodica treba da usvoji model nastavnika (jasno postavljene granice, poštovanje pravila, favorizovanje uspeha).
  10. Učenje sa osobom van porodice, ako postoji  problem sa učenjem, je apsolutna   To smanjuje stres u porodici oko učenja, smanjuje konflikte i omogućava roditeljima da se odmore.
  11. Učiti dete o načinima rešavanja problema. Kada prođe bes, porazgovarati o situaciji u kojoj se dete loše ponašalo i učiti ga o drugim opcijama koje je imalo da situaciju reši. „Šta si mogao da uradiš umesto toga što si vikao na brata kada je uzeo daljinski od tv-a?“. Ovo će biti dosadno i naporno, ali vredi. Tako se dete uči da rešava probleme i moći će da generalizuje svoja znanja o tome na naredne situacije u kući i probleme sa vršnjacima.
  12. Učiti ga empatiji. „Kada vičeš na mene jako sam tužna“ , „Da li si primetio koliko nas je sve to uplašilo?“ Ovo raditi kada se dete smiri, ne kada je još besno ili uznemireno.
  13. Učiti dete o posledicama lošeg ponašanja. Deca sa problemima u ponašanju nemaju uvid da njihova ponašanja imaju ikakvu posledicu. „Sada smo svi uznemireni pošto si vikao i bacao stvari, a mogli smo svi zajedno da večeramo i posle gledamo film. Zar to ne bi bilo bolje za sve?“ Ovde nije cilj provociranje osećanja krivice kod deteta (koje dete obično i nema u svom repertoaru osećanja), već učenje da svako ponašanje ima posledicu.
  14. Biti strpljiv, dosledan i ne odustajati.