Razvojne faze čoveka po Eriksonu

avg 25, 2020 | Život | 0 Komentara

Autor: Jelena Janjić, pedagog i porodični savetnik

 

Erik Erikson bio je američko-danski psihoanalitičar jevrejskog porekla.

Najpoznatiji je po teoriji psihosocijalnog razvoja čoveka i uvođenju termina krizaidentiteta.

Eriksonov biološki otac, poreklom Danac, napustio je njegovu majku Karlu pre njegovog rođenja. Majka, poreklom Jevrejka, samostalno ga je podizala prve tri godine. Zatim se udala za dr Teodora Hombergera. Majka i očuh su dugo godina čuvali detalje njegovog rođenja u tajnosti. U osnovnoj školi su ga ismevali zbog nordijskog izgleda, a u gimnaziji zbog jevrejskog porekla.  Njegovi biografi smatraju da je upravo to razlog njegove zainteresovanosti za krizu identiteta. Prezime Erikson je sam skovao, dodajući svom ličnom imenu (Erik) sufiks son što znači sin, pa tako kovanica na danskom znači Erikov sin. Na ovaj simboličan način sam je sebi izgradio novi lični identitet.

Erik Erikson je utvrdio 8 stadijuma kroz koje pojedinac prolazi u toku svog života. Osnovni problem celoživotnog razvoja čoveka jeste potraga za pouzdanim i stabilnim identitetom. U svakoj fazi razvoja pojedinac dolazi do novog odgovora na pitanje „Ko sam ja?“ i tako se od načina rešavanja psiholoških zadataka na svakom uzrastu postepeno gradi (stabilan) identitet.

Stadijumi razvoja se nadovezuju jedan na drugi i od uspešnosti rešavanja razvojnog zadatka na konkretnom nivou, zavisi uspešnost razrešavanja i budućih kriza. Potraga za identitetom počinje od najranijih dana. Temelj celokupnog razvoja postavlja primarni staratelj i njegov način odgovaranja na potrebe deteta. Tako i na dalje, razvoj identiteta zavisi od mišljenja značajne druge osobe iz okruženja (u detinjstvu roditelji, u mladom odraslom dobu partner…). Početak i završetak određenih stadijuma zavisi od individualnih i kulturnih karakteristika zbog čega su moguća manja odstupanja kod različitih osoba, ali svakako da postoji određeno vreme za svaki zadatak.

 

I Oralno-senzorni stadijum – od rođenja do 1. godine (1.5 – 2 godine)

Na ovom uzrastu dete stiče osnovni odnos prema okruženju. Glavnu ulogu u tome ima primarni staratelj (najčešće majka) koji predstavlja reprezent i za buduće odnose u životu. Neophodno je da majka bude brižna, prisutna, da adekvatno prepoznaje i odgovara na potrebe deteta kako bi se razvilo poverenje i početna dobra slika o sebi. Kao što dete ima snažnu potrebu za vodom i hranom, isto tako mu je potrebno da kada se oseća uplašeno ili nesigurno, pored sebe ima osobu koja pravilno tumači njegove signale i odgovara na njih. Na taj način dete održava odnos sa bliskim odraslim i razvija osnovno poverenje prema svetu.

II Analno-muskularni stadijum – od 1. do 3. godine (2-4)

Posle sticanja osnovnog poverenja prema okruženju, novi izazov za dete predstavlja razvijanje autonomije. S obzirom na to da dete u ovom uzrastu ima malu kontrolu nad stvarima i dešavanjima oko njega, proces samostalnog oblačenja i privikavanja na korišćenje noše predstavlja početak razvijanja samostalnosti i razumevanje procesa kontrole značajne za budući razvoj. Sve intenzivniji motorički razvoj doprinosi većem odvajanju od roditelja, zbog čega dete uči da balansira između zahteva i autoriteta roditelja i samokontrole. Ukoliko uspešno izvrši predviđene zadatke javlja se ponos, dok je u suprotnom slučaju prisutno osećanje stida i sumnje, što opet izaziva sve veću kontrolu od strane roditelja, čime se sve više odlaže razvijanje samostalnosti.

III Genitalno-lokomotorni stadijum – od 3. do 6. godine (5-8)

Na ovom uzrastu se samostalnost još više razvija. Dete postaje sve nezavisnije od odraslog i preuzima rizik za odlazak u „svoj svet“ – svet igre. Igra je veoma značajna jer se u njoj ne razvijaju samo mašta i kontrola nad određenim stvarima (odabir igre i igračaka), već dete ispoljava i razumevanje sveta oko sebe, uloga odraslih i projektuje budućnost. Neka deca mogu pokazivati inicijativu ka odvajanju i ambicioznom istraživanju, dok se kod druge može javiti krivica zbog napuštanja simbiotskog i veoma intenzivnog dotadašnjeg odnosa sa negovateljem. U ovom drugom slučaju, kao posledica se javlja sakrivanje autentične ličnosti, igranje uloga i kasnije u životu, kao i osećaj krivice, straha i otpora prema prepuštanju nečemu što je novo.  

IV Latencija – od 6. do 12. godine (9-12)

Poznato je da sticanje nove uloge kao učenika predstavlja prekretnicu u životu deteta, ali i u celom funkcionisanju porodičnog sistema. Autonomija čiji je razvoj započet na prethodnim stadijumima sada biva upotpunjena njenom drugom stranom, odnosno razvijanjem odgovornosti. Dete u školskom kontekstu stiče nove veštine, upoznaje se sa novim pravilima i sa značajem njihovog poštovanja, usklađuje svoje vreme sa novim obavezama. Pored toga što se uči drugačijem odnosu sa vršnjacima, važnu figuru predstavlja i novi značajni odrasli u životu deteta – učitelj. Kako bi uspešno rešio nove razvojne zadatke, potrebno je da odrasli dopuste detetu period navikavanja na novu ulogu. Ukoliko roditelji zbog straha od neuspeha deteta počinju da ga prezaštićuju i obavljaju obaveze umesto njega ili ukoliko ne upućuju pohvale koje se odnose na trud deteta i koje predstavljaju osnovu za razvoj osećaja kompetentnosti, kod deteta se može razviti nesamostalnost i osećaj inferiornosti koji će ga pratiti u toku života.

V Adolescencija – od 12. do 18. godine

Ovaj stadijum se opravdano karakteriše kao najburniji jer se na datom uzrastu pokazuje uspešnost prethodno rešenih razvojnih zadataka. Dolazi do naglih fizičkih promena, mladi se suočavaju sa snažnim seksualnim nagonima, sa izmenjenim stavom okoline. Razvija se apstraktno mišljenje, javlja se briga za budućnost, učvršćuju se moralne norme. Česti su i sukobi sa ranijim identifikacionim uzorima (roditeljima i nastavnicima). Ove očigledne promene imaju za cilj sintetisanje svih promena koje su se dogodile u ranijim razvojnim fazama kako bi se izgradilo stabilno osećanje identiteta. U ovom periodu se neminovno javljaju određene poteškoće, pa i patnja, međutim ukoliko se ove ambivalencije prema okolini i svetu odraslih ne razreše uspešno, umesto stabilnog i pouzdanog identiteta dolazi do konfuzije, odnosno zbunjenosti u shvatanju identiteta.

VI Mlado odraslo doba – od 18. do 40. godine

Ukoliko je uspešno rešen prethodni razvojni zadatak, sada dolazi do deljenja identiteta sa drugima u cilju uspostavljanja i razvijanja intimnih odnosa. Pojedinac se nalazi pred zadatakom nalaženja odgovarajućeg partnera i zasnivanja porodice. Psihološki zadatak na ovom stadijumu odnosi se na postavljanje granica između sebe i drugih, razvijanje osećaja zajedništva uz zadržavanje sopstvenog individualnog identiteta. Ukoliko se pronađe balans, osoba pravilno razvija kapacitete za uspostavljanje bliskosti, dok u suprotnom dolazi do izolacije od drugih ljudi i izbegavanja suštinskog povezivanja sa njima.

VII Srednje odraslo doba – od 40. do 65. godine

Odrasli na ovom uzrastu su usmereni ka negovanju odnosa sa decom, bračnim partnerom, roditeljima, kolegama. Pitanje karijere i vođenja domaćinstva su takođe značajna. Javlja se potreba za bavljenjem stvaralačkim aktivnostima kako bi se stvorilo nešto vredno i korisno za buduće generacije (mentorstvo, aktivizam, podučavanje…). Nasuprot ove plodotvornosti može doći do stagnacije.

VIII Zrelo doba – od 65. godine do smrti

Ova životna faza je specifična jer je njen zadatak procena uspešnosti svih prethodnih zadataka. Vrši se sinteza životnih iskustava i dolazi do refleksije na sve što se postiglo. Kao posledica refleksije može se javiti osećanje integriteta i zadovoljstva, preuzimanje odgovornosti za sopstveni život ili ipak očajanje, žaljenje za pogrešnim izborima, odlukama i suočavanje sa smrću. Umesto mirenja sa sobom i načinjenim izborima, u ovoj fazi može doći do ponovnog okretanja ka sebi i činjenja naknadnih pokušaja ostvarivanja integriteta. Tada se javljaju hronično nezadovoljstvo, psihosomatske smetnje, depresivne krize, osoba traga za smislom života, dolazi i do odbojnosti prema svemu što je novo, mlado i što se razvija.

 

Literatura:

Razvojna psihologija I – bazična literatura. Beograd: Departman za psihologiju, Univerzitet Singidunum.

 

Povezani članci

Disanje i emocije

Disanje i emocije

Već vekovima je u kulturama istoka pravilno, kontrolisano disanje moćan instrument za smirivanje tela i uma i kontrolu emocija. Čak i u našem jeziku, siromašnom u pojmovima koji opisuju psihički život, mnoga emotivna stanja objašnjavamo i najdublje proživljavamo...

Aktivno slušanje: osnova  svake komunikacije

Aktivno slušanje: osnova svake komunikacije

Aktivno slušanje je bazična veština u komunikaciji. Predstavlja  polaznu tačku za dobru komunikaciju i smanjuje greške. Aktivno slušanje  može da spreči ili reši više od 50% konflikata! Aktivno slušanje je svesna i usmerena radnja. Postoji velika razlika između „Čujem...

Depresija

Depresija

Kako nastaje depresija? Depresivno raspoloženje je često životno iskustvo. Većina ljudi se osetila depresivno povodom problema u vezi ili braku, problema sa decom, na poslu, u školi… Depresivno raspoloženje je uvek vezano za subjektivno opažen gubitak ili neuspeh....

0 %s Comments

Prosledi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *