Sindrom dobrog deteta: podređivanje i samožrtvovanje

posted in: Roditelji i deca | 0

Oni rade svoj domaći na vreme, rukopis im je uredan, a soba pospremljena; često su malo stidljivi, pomažu roditeljima, brinu o braći i sestrama; koče kada voze bicikl na nizbrdici i pomažu komšijama.

To su dobra deca.

Dobra deca nemaju probleme koji su odmah uočljivi. Odrasli obično pretpostavljaju da je sve u redu kada su u pitanju dobra deca. Oni, zapravo, nisu predmet bilo kakve  konkretne brige. Ni u porodici, ni u školi.

Ljudi misle da se dobrota dobrog deteta ogleda u tome što rade sve kako treba. A to je upravo problem. Nezadovoljstvo – i buduće teškoće – dobrog dečaka ili devojčice počinju njihovom unutrašnjom potrebom za preteranim povlađivanjem ili žrtvovanjem. Dobro dete nije dobro jer je takvo rođeno. Dobro je, jer nema drugu opciju. Njegova dobrota nije izbor, već nužda.

 

Mnoga dobra deca su dobra jer su odgajana:

  • od strane depresivnog, nedostupnog, slabog, zahtevnog ili detinjastog roditelja koji im je jasno stavio do znanja da jednostavno nije u stanju da se izbori sa još komplikacija i teškoća u životu i da se od deteta očekuje i da bude dobro i da pomaže
  • Ili od strane nasilnog roditelja koji bi i na najmanji znak nesavršenog ponašanja mogao postati zastrašujuće besan
  • Ili od strane kontrolišućih roditelja koji kažnjavaju dete kad god ispolji individualnost
  • Ili u prezaštićujućoj porodici gde se deca sprečavaju da naprave grešku i obeshrabruju da samostalno donose odluke, greše i popravljaju posledice svojih grešaka
  • Ili je možda roditelj bio veoma zauzet i odsutan, pa je dete, samo ako se primereno ponaša moglo da se nada deliću njegove pažnje
  • Ili su roditelji nametali detetu osećaj krivice i optuživali ga da je sebično i samoživo kad god bi ono činilo nešto što roditelji ne žele
  • ili je dete moralo da brine šta će reći ili uraditi kako majka ili otac ne bi bili depresivni ili preterano zabrinuti

 

 

Dobro dete nije srećno dete bez negativnih osećanja, već negativna osećanja potiskuje. Ovo potiskivanje osećanja donosi kratkoročno olakšanje kod deteta i omogućava mu da “preživi” svoju porodicu, ali istovremeno izaziva ogroman broj teškoća kasnije u životu: psihosomatske bolesti, unutrašnje nemire, izlive besa i ogorčenost.

 

Na poslu, dobra odrasla osoba takođe ima problema. Kao deca, oni poštuju pravila; nikada ne prave problem i vode računa da nikoga ne uznemiravaju. Međutim, slepo poštovanje pravila vas neće odvesti daleko u svetu odraslih. Skoro sve što je zanimljivo, vredno truda ili važno, ide zajedno sa dozom buntovništva. Dobro dete je osuđeno na osrednju karijeru i stalno ugađanje drugima.

 

Dobra deca postaju takva najčešće iz dva razloga: zbog podređivanja i samožrtvovanja.

 

Podređivanje se odnosi na prepuštanje kontrole nad sopstvenim životom drugima kako bi se izbegao njihov bes, kazna ili odbacivanje. Dobro dete može da podređuje svoje potrebe i želje ili svoje emocije iz straha od osvete, kazne ili odbacivanja. Zato je dobro dete preterano poslušno i nema čvrste stavove ni u jednoj oblasti svog života. Dobro dete često deluje kao fleksibilno i neko sa kim se lako da dogovoriti. Zapravo, dobro dete je često saterano uza zid i ispod fasade preterane uslužnosti, slaganja i pristajanja krije se potisnuti bes, osećaj zarobljenosti, bespomoćnost i beznadežnost. Dobro dete jednostavno misli da mora da se povinuje autoritetu. U detinjstvu je autoritet roditelj, nastavnik, dominantni drug/drugarica, a kasnije u životu se lista širi na partnere, prijatelje, nadređene na poslu, kolege…

 

Samožrtvovanje ima sličnosti sa podređivanjem u svojoj preteranoj usmerenosti ka drugim ljudima, njihovim potrebama i željama, ali za razliku od podređivanja koje je prinudno, samožrtvovanje je dobrovoljno. Žrtvovanjem sopstvenih potreba i želja dobra deca svesno sebe stavljaju u drugi plan. Imaju doživljaj da su sebični ako ne pomognu ili pomažu drugima  u uverenju da je drugima pomoć potrebnija nego njima.

Na taj način izbegavaju osećanje krivice koje im je nametano u detinjstvu kada su nazivani sebičnim ili samoživim. Samožrtvovanje daje dve vrste dobiti: prvo je dobra slika o sebi kao o nesebičnoj, dobroj osobi koja je uvek tu za druge, a druga je veliki socijalni krug (ljudi vole pomagače jer na njih uvek mogu da se oslone) i nikada nije sama. Nažalost, vremenom osećaj zadovoljstva koji ide uz ove dobiti smenjuje potisnuti bes, ogorčenost, razočaranost u ljude i osećaj izneverenosti: oni slušaju, njih niko ne sluša, oni pomažu svima, njima niko ne pomaže i bez obzira što su uvek okruženi ljudima osećaju se istinski usamljeno.

 

Ako se prepoznajete u dobrom detetu/dobroj odrasloj osobi ili odgajate previše poslušno dete vreme je da zastanete i zapitate se šta vam zaista treba, koje su vaše potrebe:

  1. Kako se osećam?
  2. Zašto se ovako osećam? Koja potreba nije zadovoljena?
  3. Šta mogu da uradim da zadovoljim tu potrebu, sada, u ovom trenutku?
  4. Šta mogu da uradim da ova moja potreba bude najveći deo vremena zadovoljena? Kako da napravim dobar plan za to?

 

ili da preispitate svoj roditeljski stil:

  1. Da li dozvoljavam detetu da ispolji svoju individualnost bez kritika ili kažnjavanja?
  2. Da li preterano štitim svoje dete?
  3. Da li očekujem da moje dete ispunjava zadatke koji nisu u skladu sa njegovim/njenim uzrastom?
  4. Da li očekujem da dete brine o meni i drugim članovima porodice?

 

Literatura:

  1. Mirović, Tijana: Sheme koje prave probleme. Beograd, 2009.
  2. The Book of Life.