Šta sve treba za dobru vezu ili brak?

posted in: Ljubav i seks | 0

 

Po definiciji, dobra veza je ona u kojoj postoji više trenutaka sreće i zadovoljstva od patnje i nezadovoljstva (Zorica Marić). Da bi par uopšte mogao da oseća sreću i zadovoljstvo u vezi neophodno je da budu zadovoljene sržne emocionalne potrebe kod oba partnera.

 

Svima nama u vezi treba (sržne emocionalne potrebe):

  1. Sigurna povezanost sa partnerom (bliskost, intimnost, uzajamna briga)

Upoznavanje i zbližavanje sa partnerom se odvija još u prvoj fazi veze, fazi poznanstva, a u kasnijim fazama se razvija i učvršćuje (o fazama veze čitajte u članku Partnerska veza. Sigurna povezanost sa partnerom podrazumeva otvorenost, bliskost, odanost, deljenje iskustava, međusobno uključivanje u dnevne aktivnosti partnera i izveštavanje o dnevnim aktivnostima, planiranje i postavljanje ciljeva koji su u zajedničkom interesu uz planiranje budućnosti.

Ipak, ono što je bitno na početku veze, može postati nebitno na duge staze i obratno. Partnerski odnos zahteva stalan rad.

Odnosi među partnerima su fluidni i promenljivi.

Svaki odnos može da se popravi, ali i da se pokvari. Kada imamo dvadeset godina naša očekivanja od partnerskog odnosa nisu ista kao u četrdesetoj, kao što i sam partner na naše zahteve i potrebe ne mora odgovarati jednako žustro i sa oduševljenjem kao u vreme najveće zaljubljenosti (ako uopšte na njih i odgovara).

Kriterijumi o poželjnim osobinama partnera se mogu promeniti: i sami se s godinama i iskustvom menjamo, i možda, tako promenjeni i partneru više ne odgovaramo.

Nekada emocionalna kriza koja nastane nekim praktičnim povodom (novac, sterilitet kod para, vaspitanje dece, bolest u široj porodici, karijera i planovi vezani za karijeru) promeni način na koji doživljavamo partnera: njegove vrline postanu iritantne i opterećujuće mane. Naša očekivanja od partnera u toj krizi drugačija su od onoga što se u realnosti dešava. Maja i Slavko su u braku pet godina i kriza u njihovom odnosu počinje u toku lečenja steriliteta, a pogoršava se sa bolešću Majinih roditelja. Majin otac je oboleo od karcinoma i Maja, jako vezana za roditelje, veliki deo svog vremena, energije i uopšte emocionalnog angažmana preusmerava na brigu o roditeljima, umesto na sam partnerski odnos. Slavko, kod koga je Maja uvek cenila ozbiljnost, razložnost i sabranost u teškim situacijama, smatra njeno investiranje preteranim, a Maja njegov odnos ka svom angažmanu doživljava kao bezosećajnost i nedostatak ljubavi (Nije mu stalo).couple-hits-the-wall

 

Vremenom u partnerskom odnosu postaje sve važnije:

  • Spremnost na menjanje i usklađivanje sa partnerom (karijera, obrazovanje, duhovnost, fizički izgled…)
  • Spremnost da se prihvataju nesavršenosti jedno kod drugog (kada prođe zaljubljenost i idealizacija partner se vidi drugim očima)
  • Zajedničke životne vrednosti (religijska uverenja, formiranje porodice, karijera, dugoročni životni ciljevi…)

 

  1. Osećaj da smo bezbedni i zaštićeni (doživljaj da je partner neko na koga možemo da se oslonimo.) U kasnijim fazama veze osećaj da smo bezbedni i zaštićeni pored partnera i da nam je partner oslonac postaju veoma važni i daje im se prednost u odnosu na strast i stalno iskazivanje i pokazivanje ljubavi. Podrška i ljubav se izjednačavaju. Gubitak oslonca (podrške) su mnogi naveli kao prekretnicu u svom odnosu sa partnerom. To se tumačilo kao izdaja, a taj konkretni događaj kao tačka od koje je krenuo sunovrat odnosa. To se često dešava ako postoji nerazrešeni konflikt u široj porodici, nezauzimanje za partnera u nekom konfliktu, odbijanje da se pomogne partneru da reši lični problem (a partner bi mogao da pomogne).
  2. Ljubav, nega i pažnja. Ljubav se ne podrazumeva. Mnogim ljudima su iskazi ljubavi strani i iskazuju ljubav postupcima: doživljavaju to kao manje neprijatno. Bitno je da partner te postupke prepoznaje kao iskaze ljubavi i da postoji (prećutni) dogovor da se ljubav pokazuje na taj način. Nažalost, postoje parovi u kojima nikada nije bilo ni verbalnih, ali ni jasnih neverbalnih iskaza ljubavi i u kojima je jedan partner bio prinuđen da tumači osećanja suprotne strane i nada se da je voljen. Ovo se najčešće dešava u vezama u kojima se jedan od partnera vezuje na odbacujući način, hladan je, nedostupan i distanciran. O obrascima vezivanja čitajte u članku Obrasci vezivanja za partnera
  3. Prihvatanje i pohvala (a ne osuda, nipodaštavanje i kritika). Prihvatanje podrazumeva da se partner posmatra kao ljudsko biće koje ima i dobre i loše strane i koje je suviše kompleksno da bi mu se dala jedna jedinstvena ocena. Ali je, baš takav kakav jeste, vredan partnerove ljubavi i pažnje. Pohvala je važan faktor građenja svakog odnosa. Pohvala mora biti sa etiketom: direktna, iskrena, jasna i za konkretni postupak ili osobinu osobe.
  4. Empatija (razumevanje naših emocija i saosećanje). Empatija se uči kroz aktivno slušanje i pokušaj da se razume način na koji partner razmišlja da bi se moglo zamisliti i njegovo osećanje. Bez razumevanja načina razmišljanja nemoguće je empatisati sa partnerom.
  5. Prostor i vreme za sebe. Autonomija svakog od partnera u odnosu je jako bitna. Par čini dvoje ljudi koji se vole, imaju iste ciljeve i brinu jedno o drugom, a ne simbioza dve osobe koje isto misle, žele i osećaju. Simbiotski (lepljivi) odnosi su retko zadovoljavajući za oba partnera. Osobe koje su zavisne (smatraju da nemaju kapaciteta da se brinu o sebi, precenjuju svoje slabosti i negiraju svoje snage smatraju da partner MORA da se brine o njima) i koje se vezuju na preokupirajući način (v. Obrasci vezivanja za partnera ) teže da se slepe sa partnerom i najčešće uguše partnera svojom ljubavlju i dežuranjem nad ljubavlju.
  6. Validacija osećanja i potreba, bez minimiziranja i nuđenja rešenja (“Kad mu kažem: “Smučio mi se ovaj posao i ljudi na njemu. Poludeću, puče mi glava”, da mi ne odgovori “Nikad srećna, nikad zadovoljna, stalno tebi nešto fali. A toliki ljudi bez posla” ili “Idi kod lekara”.) Validacija osećanja i potreba je potvrda drugoj osobi da prihvatamo da se oseća na taj način i da nešto želi, čak iako nam se njeno osećanje ne dopada ili mislimo da je mogla drugačije da izabere da reaguje. Osećanja nisu stvar diskusije, o njima se ne raspravlja. Validacija u partnerskom odnosu je vid umirivanja partnera i pružanja utehe. Najčešća greška koja se pravi je negiranje i minimiziranje partnerovih osećanja i potreba ili nuđenje gotovih rešenja. To se obično doživljava kao neosetljivost, znak da partneru nije dovoljno stalo i često je povod za konflikt.
  7. Realistične granice (zaustavi me kada preteram, zaustaviću te kad preteraš!). Postavljanje granica omogućava građenje ravnopravnog odnosa i sprečava da se jedan partner stavlja u poziciju da se podređuje i žrtvuje, a drugi ima superiornu poziciju. Neravnopravnost u odnosu, uz zanemarivanje potreba, vode u nezadovoljstvo i poremećaj kod para.
  8. Spontanost i igra (nisu od suštinske važnosti, ali ulepšavaju vezu).

Kada sržne emocionalne potrebe nisu zadovoljene nastaje nezadovoljstvo, a potom i poremećaj kod para. Nazadovoljstvo podrazumeva postojanje zdravih, a negativnih osećanja. Ona su znak su da u vezi nešto ne funkcioniše, odnosno da neke potrebe partnera nisu zadovoljene. Ako se nezadovoljstvo ne rešava često vodi u poremećaj kod para koji se odlikuje postojanjem nezdravih, negativnih osećanja koja motivišu na samoosujećujuća ponašanja i izazivaju patnju kod oba partnera.

Znaci nezdrave i loše veze:

  1. Loša komunikacija
  2. Nerešeni konflikti, o konfliktima više čitajte u članku Konflikti u vezi ili braku
  3. Par malo ili nimalo ne provodi vremena zajedno (nekada je razdvojenost uzrok za nezadovoljavanje sržnih emocionalnih potreba, a češće je posledica: jedan od partnera izbegava drugog ne želeći konflikt)
  4. Emocionalno ili fizičko zlostavljanje (manipulacija i nasilje)

 

Literatura: 1.Shema terapija sa parovima. Tijana Mirović

2. REBT pristup partnerskim odnosima. Zorica Marić