Strah od straha

posted in: Život | 0

 

(Panični napad i panični poremećaj)

 

Panični napad je iznenadna i neočekivana pojava telesnih senzacija praćenih jakim strahom.  Osoba veruje da se senzacije javljaju iz čista mira. Pojačavaju se do nivoa kada osoba ima osećaj potpunog gubitka kontrole nad svojim fizičkim i /ili psihičkim stanjem.

Ima utisak da umire ili ludi.

Osoba hitno traži spas (uzima lekove za smirenje, zove blisku osobu, traži pomoć od prolaznika, poziva hitnu pomoć). Traje izmedu 5 i 20 minuta, ali stanje napetosti može postojati još dugo pošto napad prođe.

Telesne senzacije mogu biti:

  • lupanje ili ubrzan rad srca,
  • stezanje u grudnom košu,
  • probadanje u predelu srca,
  • pritisak u grudima,
  • osećaj nedostatka vazduha,
  • znojenje,
  • vrtoglavica,
  • nesvestica,
  • drhtanje,
  • slabost/nesigurnost u nogama,
  • mučnina,
  • nagon za povraćanjem,
  • grčevi i bolovi u stomaku,
  • napetost u mišićima,
  • osećaj nestvarnosti (derealizacija),
  • osećaj odvojenosti od sopstvenog tela (depesonalizacija),
  • talasi toplote koji prolaze telom…

 

Znači, panični napad nastaje kada pridamo značaj nekoj telesnoj senzaciji, počnemo o njoj da razmišljamo kao o znaku opasnosti i nadolazeće katastrofe.

Osobu koja je imala panični napad od one koja ga nije nikada imala razlikuje upravo pridavanje značaja telesnim senzacijama, odnosno poseban odnos koji se razvija prema njima (to je užasan osećaj, ja to ne mogu da podnesem).

 

Panični poremećaj je strah od straha:

Posle prvog (ili najjačeg) paničnog napada osoba obično počinje obilaženje lekara i traži pomoć. Najčešće se urade sve moguće dijagnostičke procedure, a da se nikakvo organsko oboljenje ne otkrije. U tome obično prođe i par meseci, a napadi se konstantno javljaju u tom periodu. Kada se sve pretrage završe, a ne pronađe se nikakvo organsko oboljenje koje može da objasni tu simptomatologiju, može se sa velikom verovatnoćom pretpostaviti da se radi o paničnim napadima i vreme je za posetu psihijatru i psihoterapeutu, koji će započeti lečenje.

Do tada se već, obično, razvio i panični poremećaj, koji karakteriše stalna preokupiranost da će se napad ponoviti, briga oko značenja napada ili njegovih posledica (gubim kontrolu, ludim, umirem) i upadljivom promenom ponašanja koja je u vezi sa napadom.

Osobe češće izostaju sa posla, stalno brinu da je telefon pri ruci i sa punom baterijom, ne izlaze iz kuće bez nekog leka, vode, čokoladice…, izbegavaju mesta na kojima je verovatnoća da se napad javi veća (mesta sa puno ljudi, tržni centri, čekanje u redu, vozila javnog prevoza), pa sve do potpunog zatvaranja u kuću i straha da je napuste.

Iako panični napad nije životno ugrožavajući i niko nije od njega umro ili poludeo, panični poremećaj je hendikepirajući i značajno snižava kvalitet života. Ali leči se, i sa njim se može kvalitetno i bez ograničenja živeti.

 

Ovo je ilustracija jednog slučaja iz moje prakse:

Marijana J. ima 26 godina, završila je višu školu, ne radi; radila je samo par meseci po završetku škole i od tada je domaćica. U braku je 4 godine, ima dvoje dece od 3 godine i 17 meseci. Živi sa mužem i decom.

Klijentkinja se žali na konstantan strah da će se nešto loše desiti njenim najbližima i njoj. Neposredni povod za dolazak na terapiju je serija paničnih napada i stalna preokupiranost mogućnošću da se napad ponovi. Prvi panični napad se dogodio dve nedelje pre dolaska na terapiju, u večernjim satima, posle obilnijeg obroka. Osećala je nelagodu u predelu želuca, nedostatak vazduha, lupanje srca i preplavljujući strah. Otrčala je kod roditelja i sestre, koji žive u blizini, tražeći pomoć. Od sestre je dobijen podatak  da je klijentkinja bila izbezumljena od staha, sa dekolteom i licem u crvenim pečatima, ubrzano je i teško disala i plakala  tražeći pomoć. Napad je trajao desetak minuta. Majka je klijentkinji dala anksiolitik (Bromazepam) i po prestanku napada se vratila u svoj stan. Muž nije prisustvovao napadu, nije ga budila ni po prestanku napada, već mu je ujutru ispričala šta se desilo. Posle prvog napada je počela da strepi da bi napad mogao da se ponovi. Strepnja je bila najmanja ujutru i rasla kako se bliži veče. Najveća je bila u vreme kada se dogodio i prvi napad, oko 22 sata. Zato je decu počela rano da stavlja na spavanje, oko 19 sati i odmah i sama odlazila u krevet. Da bi brže zaspala uzimala je anksiolitik pola sata pre odlaska u krevet (Bromazepam).

Nedelju dana posle prvog dogodio se i drugi napad sa sličnom simptomatologijom: nemogućnost da udahne, plitko i ubrzano disanje, lupanje srca. Pošto je muž bio budan otišli su u dom zdravlja gde je urađena kompletna dijagnostika. Pošto su sve analize pokazale da nema organskog oboljenja savetovano joj je  da potraži psihološku pomoć.

Pre paničnog napada klijentkinja je konstantno brinula da bi nešto loše moglo da se desi deci, mužu i njoj, a sam napad je tu brigu intenzivirao. Kaže da je uvek brinula, pogotovo za zdravlje, a posebno otkad je na rutinskom pregledu otkriven ginekološki tumor. Tada je imala 19 godina. Po rođenju dece brigu više nije uspevala da kontroliše. Sadržaj brige je najviše vezan za zdravlje i bezbednost dece i muža i sopstveno zdravlje. Primetila je da je stalno umorna, dekoncentrisana, nestrpljiva. Desi se da se izviče na decu za sitnicu, što joj muž stalno zamera, posle čega ona dugo krivi sebe i misli da je loša majka.

 

 

Zašto nastaje?

  1. Biološka predispozicija. Neki ljudi su genetski predisponirani za razvoj paničnog poremećaja, ali da bi se panični napad desio treba da postoje i određene životne okolnosti. Obično su ove osobe i pre napada panike bile sklone da brinu više nego što je uobičajeno, strahovale oko različitih stvari u životu, bile socijalno nesigurne i potcenjivale sopstvene sposobnosti da se uhvate u koštac sa životnim teškoćama.

U prikazanom slučaju se vidi da je Marijana J. imala dužu istoriju anksioznosti. Majka, baba po majci, rođena sestra, sve su vrlo anksiozne i sklone patološkoj brizi.

  1. Stresne životne okolnosti. Obično su to životne prekretnice, završetak školovanja, brak, trudnoća, rođenje deteta, otkaz na poslu, raskid veze, preseljenje u novu sredinu, smrt bliske osobe…

Marijana je u tom trenutku bila u vrlo stresnom periodu u životu. Uzročnik prvog paničnog napada je verovatno povećan nivo anksioznosti oko priprema za polazak u vrtić mlađeg deteta. Marijana je imala plan da kada mlađe dete krene u vrtić počne da radi. Taj plan je bio star neko vreme i više je bio rezultat očaja nego racionalne odluke. Boravak u kući sa decom joj je teško padao, brinula je sve vreme, bila jako usamljena i mislila je da će na poslu “imati čime da skrene misli”. Muž se nije slagao sa njenom idejom i oko toga je vladala tenzija među njima.

 

  1. Okidač. To su događaji koji ne moraju da bude od velikog značaja za život osobe, više je „kap koja je prelila čašu“, npr. svađa sa partnerom, neprijatnost na poslu…

U prikazanom slučaju okidač je bio vrlo banalan: Marijana je pojela više nego uobičajeno za večeru što je uticalo na podizanje dijafragme i poremećaj u disanju. Imala je utisak da nema vazduha i osećala pritisak u grudima.

 

  1. Selektivna pažnja usmerena na telesne senzacije. Obraćanje pažnje na senzacije koje imaju svi ljudi i koje ljudi koji nisu skloni anksioznosti ignorišu: benigni poremećaji srčanog rada, benigni poremećaji u disanju, benigna probadanja u grudnom košu…

Marijana je od rane mladosti bila jako usmerena na svoje zdravlje. Pritisak u grudima i osećaj nedostatka vazduha su benigne senzacije koje je Marijana doživela kao neposrednu pretnju po život.

 

  1. Greške u zaključivanju u vezi sa telesnim senzacijama i njihovim posledicama (nešto opasno i strašno se dešava, gubim kontolu, umirem, ludim)

Kada je pomislila “Nešto strašno se dešava” njena anksioznost je narasla i telesne senzacije su se pojačale. Tu je počeo začarani krug misli, straha i još jačih telesnih simptoma. Rezultat je preplavljujući, nekontrolišući strah.

 

  1. Iracionalna uverenja u vezi sa telesnim senzacijama i njihovim posledicama
  • zahtev za kontrolom sopstvenog fizičkog i/ili psihičkog stanja
  • užasavanje, nepodnošenje, samoobezvređivanje i obezvređivanje života

 

Kako se leči?

 

Preporučuje se integrativni pristup, lečenje antidepresivima, anksioliticima u kraćem vremenskom periodu i kognitivno-bihejvioralna terapija. Lekovi dovode do relativno brzog poboljšanja, smanjuju napetost, popravljaju raspoloženje, smanjuju učestalost paničnih napada i postavljaju bazu za psihoterapijski rad.

Psihoterapija uči kako da se kompletno promeni odnos prema sopstvenom fizičkom i/ili psihičkom stanju, kako da se živi sa neizvesnošću, kako prihvatiti stvari koje se ne mogu promeniti, i nastoji da u potpunosti promeni ugao gledanja osobe na do tada uznemiravajuće situacije u sopstvenom životu.

Psihoterapija omogućava rešavanje uzroka poremećaja, a lekovi rešavanje simptoma.