Zlostavljani muškarci – nevidljive žrtve

posted in: Ljubav i seks | 0

 

Na mnogo načina, muškarci su nevidljive žrtve zlostavljanja u vezi ili porodičnog nasilja.

Kada razmišljamo o zlostavljanju ili nasilju, po automatizmu imamo ideju o ženi žrtvi i muškarcu zlostavljaču. Retko zamišljamo mušku žrtvu, ako je uopšte ikada i zamislimo. Čak i zamišljanje muških žrtava obično ide po komičnom principu. Slika besne domaćice, obično debele, neprivlačne i zarozane, koja čeka kod kuće svog muža sa papilotnama na glavi i oklagijom, zlostavljanje muškaraca izvrgava ruglu, i ta slika se transgeneracijski prenosi.

Na internetu se nalazi oko pet biliona ovakvih slika.

Ali, uprkos vicevima o „mužu papučaru“, više muškaraca nego što iko od nas može da zamisli se nalazi u zlostavljačkim vezama ili su žrtve porodičnog nasilja.

Istraživanja iz SAD-a pokazuju, da uprkos uvreženom mišljenju o muškarcu kao predatoru, čak 26% muškaraca iz gej populacije, 29% strejt muškaraca i 39% biseksualaca je prijavilo neki oblik porodičnog nasilja. Još veći procenat, 48%, je iskusilo psihološko i emocionalno zlostavljanje od strane partnera ili partnerke.

Čak i ove porazne statistike su vrlo upitne. Jako je teško, čak teže nego kod ženske populacije, doći do tačnih podataka koliko je muškaraca trpelo ili trpi neki oblik nasilja. U stvari, još je teže muškarce NATERATI DA PRIZNAJU da su uopšte zlostavljani.

Muškarci su, iznad svega, učeni da nije dozvoljeno biti žrtva…posebno žrtva nekoga ko se doživljava u društvu kao slabiji. Biti muškarac je jednako biti jak: dozvoliti ženi (ili gej partneru) da te povredi automatski vodi ka zakjučku da NISI muškarac.

I ako je zlostavljanje verbalno…Šta, dozvoljavaš sebi da se uznemiravaš oko par uvreda? Dozvoljavaš nekoj ženi da te maltretira? Govori ružne stvari? Povređuje ti osećanja? Šta si ti?  Mlakonja?

Muškarcu je jako teško da nađe nekoga ko će uopšte poverovati da je on žrtva zlostavljanja. Preovladavajuća slika „muškarca kao agresora“ ili „jačeg pola“ vodi u uvreženo razmišljanje da su nekako „zaslužili“ svoje zlostavljanje time što su isprovocirali svog zlostavljača. U drugim slučajevima, plaše se, s pravom, da će biti ignorisani ili čak ismevani što su dozvolili da se nasilje dešava. U popularnom  stereotipu  muža papučara, muškarac se najčešće prikazuje kao mlakonja koji nema čak ni snage da stoji uspravno pred svojom ženom i time zaslužuje da bude kažnjen, upravo time što je tako slab i nemuževan.

Iz svih ovih razloga državne institucije ne shvataju ovaj problem dovoljno ozbiljno. Kao što je često slučaj sa muškarcima žrtvama silovanja, muškarcima žrtvama porodičnog nasilja se često lakonski govori da „nije valjda toliko strašno“, „da moraju da se nose  sa tim“ i na kraju krajeva, „valjda mogu da se odbrane od te nejake ženice!?“.

A još ako je žrtva gej, biseksualna ili trans osoba, institucije ne pokazuju nikakvu volju da se uopšte upuštaju u te slučajeve.

 

„Zašto jednostavno ne ode?“

Kada je u pitanju bilo kakav zlostavljački odnos uvek će biti ljudi koji će pitati: zašto jednostavno ne ode?

I za muškarce važe isti razlozi kao za žene.

Teško je sebi priznati da se nasilje dešava. Veliki broj muškaraca preuzima krivicu na sebe za to što su zlostavljani, veruju da su to zaslužili i da moraju da trpe. Ovo je posebno izraženo kod onih koji su skloni osećanju krivice i kojima je to omiljeno osećanje. To ima veze i sa crtama ličnosti i sa načinom odrastanja. Odrasli koji su odrastali sa idejom da su krivi (za mnoge stvari) su skloniji da iste filozofije o sopstvenoj krivici unose u sve buduće odnose.

Često imaju doživljaj da je zlostavljanje posledica njihovog podbacivanja, kao muškarca, hranitelja porodice, oca. Često se, u kriznim vremenima, menja uloga koju je muškarac do tada imao. Gubitak posla, degradacija na poslu, naglo osiromašenje porodice ne samo da utiču na pogoršanje slike o sebi, već i na način na koji se dotadašnji hranitelj doživljava od strane drugih. Neretko tada počinje začarani krug zlostavljanja, iz koga muškarac ne može da se izvuče i obnovi svoju pređašnju ulogu.

Slično se dešava kada nastane problem u seksualnom funkcionisanju muškarca. Seksualne disfunkcije su česte kada se par odluči za dete i kada se trpi veliki pritisak da to mora da se desi „sada i odmah“, kada postoji depresivna epizoda ili kada se već ušlo u začarani krug nasilja. Tada je muškarcu veoma teško da uživa u svojoj seksualnoj ulozi i da je obavlja bez poteškoća, i to je dodatni okidač za novo nasilje, pre svega emocionalno, koje disfunkciju još više pogoršava.

Često ne znaju da veza može i drugačije da izgleda i misle da su sve veze i brakovi slični. Mnogi muškarci potiču iz sličnih porodica, u kojima su stalno bili svedoci nasilja ili trpeli isto. Najčešće se nalaze u socijalnim krugovima gde postoje  slični disfuncionalni obrasci porodičnog funkcionisanja i ne znaju da porodica može drugačije da funkcioniše.

Nekada religija igra važnu ulogu, razvod se smatra grehom.

Odlazak iz veze često podrazumeva  odlazak i iz socijalnog kruga  (kruga prijatelja, poznanika), a to je za zlostavljanu osobu ogroman gubitak podrške koja joj je tada najpotrebnija. „Šta će ljudi misliti“ je nekada presudni činilac u ostajanju i trpljenju.

Kada je žrtva zlostavljanja gej ili biseksualna osoba, njihova seksualna orijentacija im je retko prijatelj. Često postoji strah da će napušteni partner odati njihovu seksualnu orijentaciju na poslu ili javno objaviti porodici. Ako je žrtva mlada ili neiskusna,  zlostavljač ih može ucenjivati time da bi odlazak zapravo bilo priznanje da su istopolne veze bolesne i devijantne. Često se kao argument koristi i to da im ionako niko neće verovati.

Muškarci mogu ostajati u vezi plašeći se posledica pokušaja da odu. Često se dešava da se pri pokušaju napuštanja veze zlostavljanje intenzivira, kao odmazda za pokušaj odlaska. Iako žene ređe progone ili ubijaju partnera, neke od njih i ovaj opravdani strah sprečava da odu. S druge strane, kod gej osoba taj strah je više nego realističan.

Neki ostaju jer se plaše da će biti optuženi da su oni sami zlostavljači. Ne zaboravite da su mnogi zlostavljači vešti manipulatori i da ne prezaju da preokrenu situaciju u svoju korist kad god im se za to ukaže prilika.

S druge strane, muškarci često ne odlaze plašeći se za bezbednost drugih: voljenog kućnog ljubimca ili dece.  Ako ne postoji mogućnost da ljubimac ili deca krenu sa žrtvom, zlostavljač često preti da će im naneti zlo i koristi svoj bes da bi ih povređivao, pokazujući time kakve će posledice biti. Posebno je teška situacija kada su deca u pitanju: mnogi muškarci ostaju u tim vezama ili brakovima jer su  štit između zlostavljača i dece; ako bi otišli, bes bi se iskaljivao na deci. Zatim je tu strah od nemogućnosti dobijanja starateljstva, gubitka svakog kontakta sa decom ili, čak i ako bi dobili starateljstvo, ne bi bili u mogućnosti da decu izdražavaju sami.

I, u najopasnijem slučaju, ne mogu sebi da priušte da odu. Kada ste sa nekim jako dugo, vrlo verovatno su vam finansije isprepletane i teško je odvojiti se finansijski. A opet, zlostavljači često namerno dovode žrtvu u zavisan položaj ne bi li joj onemogućili da ode (zabranjivanje da radi, uzimanje zarađenog novca, sva imovina se vodi na zlostavljača…).

Pomoć od institucija ne postoji, a i minimalna pomoć koju država pruža je namenjena ženama žrtvama, muškarcima se niko ne bavi.

 

Literatura:

za pisanje članka korišćen tekst objavljen na sajtu doctornerdlove.com