Strah nije isto što i anksioznost i fobija.

Šta su strahovi?

Strahovi su emocionalne reakcije na događaje koji se objektivno mogu posmatrati kao opasni, kao što su vožnja na autoputu u suprotnom smeru, učestvovanje u tuči, nasilni partner, pa se izbegavanje takvih situacija čini racionalnom odlukom.

                                                                                                (Photo by M.T ElGassier on Unsplash)

Sa druge strane, ako neki objekat ili situacija nisu objektivno opasni (drugi ljudi ih se ne plaše i ne izbegavaju ih), onda se emocionalna reakcija posmatra kao neadekvatna i radi se o anksioznosti ili fobiji. Evoluciono, strah je  imao  funkciju zaštite i omogućio je da ljudska vrsta opstane. I danas, pravi strah ima funkcije zaštite i njegova evoluciona funkcija nije izgubila na značaju. Funkcija straha je da sačuva život.

Šta su fobije?

Fobija uključuje preteranu emocionalnu reakciju (preplavljujući strah) i često opsesivno izbegavanje fobičnog objekta (ili fobične situacije).

Javlja se u odnosu na neki spoljašnji objekat ili situaciju. Kod fobije emocionalna reakcija  nije vezana za uzrast (kod dece su neki strahovi  vezani za sam rast i razvoj deteta i vremenom se gube: strah od mraka, životinja, nepoznatih ljudi…mnogi od ovih razvojnih strahova imaju u tom uzrastu karakter fobija, ali ih deca razvojem uspešno prevazilaze), niti postoji objektivna opasnost (visina, lift, prelazak preko mosta, insekti).

                                                                                                 (Photo by Vadim Bogulov on Unsplash)

Fobija može biti i preterana reakcija na neki događaj koji je zaista bio opasan po osobu i koji je ona vrlo traumatično doživela  (fobija od pasa, ako je postojalo traumatično iskustvo, fobija od vožnje posle saobraćajne nesreće, fobija od leta avionom posle neprijatnog leta i sl.).

Kod fobije  postoji uverenje da je događaj opasan (iako objektivno nije), da je to užasno iskustvo (u tom trenutku za osobu ne postoji ništa gore) i da se mora po svaku cenu izbegavati. Ako se ipak osoba nađe u toj situaciji emocionalna reakcija (strah) je veoma snažna, preplavljujuća  i dugo traje.

Šta je anksioznost?

Anksioznost je emocionalna reakcija, nalik strahu po svojim telesnim simptomima.

Javlja se u odnosu na potencijalne posledice nekog događaja, ali nije i reakcija na sam događaj, kao kod straha ili fobije. Fiziološki (telesni) simptomi su raznoliki: lupanje srca, kratak dah, ubrzano disanje, napetost mišića, omaglica, znojenje, pritisak u grudima, knedla u grlu…

Tipično za anksioznost je strahovanje (strepnja, bojazan, plašenje) od MOGUĆNOSTI da će se nešto desiti što će ostaviti posledice po naš život, život voljenih i sl.

Primer: osoba strahuje pred razgovor za posao da će ostaviti loš utisak i da neće biti primljena. Potom izvlači čitav niz zaključaka. U njenoj glavi postoje katastrofične posledice toga što nije primljena, sa kojima ona, po svojoj percepciji, ne može da se nosi. Predviđa kako će je biti sramota da to saopšti okolini, kako će drugi biti razočarani ili će pak likovati, kako će biti nezadovoljna sobom (manje vredna, neuspešna), kako njen život neće imati smisla ako je ne prime, kako će biti preteško ponovo odlaziti na slične razgovore, kako će završiti u siromaštvu jer je niko nikada neće zaposliti i sl.

Iz ovog primera se vidi da emocionalna reakcija koja se javlja u odnosu na moguće posledice (kojih može biti jako mnogo…) dalje može da se usložnjava i sem anksioznosti osoba može osećati i depresivnost, novu anksioznost, bes na sebe, krivicu, stid…

Anksioznost retko dolazi sama i često ide ruku pod ruku sa drugim osećanjima.

                                                                                                  (Photo by Ekrulila from Pexels)

Znači, anksioznost nije uzrokovana samim događajem već našom percepcijom događaja.

Događaj ne mora biti samo spoljašnji, kao kod straha i fobija, već je vrlo često i unutrašnji (misao, telesni simptom, neko osećanje). Primer, ako osobi padne napamet misao „Miloš bi mogao da me ostavi!“ (pošto je gledala film slične sadržine ili čula da je neku prijateljicu ostavio dečko). To samo po sebi ne bi predstavljalo problem (svakakve misli nama prolaze kroz glavu) da osoba ne kreće da interpretira tu svoju misao na iskrivljene načine (bilo bi užasno da se to desi, ne bih mogla to da podnesem, moj život ne bi imao smisla i ja bih bila najbezvrednije ljudsko biće bez njega) i time uvede sebe u anksioznost. Kada već postane anksiozna može tumačiti svoju anksioznost kao znak da će se to sigurno desiti (emocionalno rezonovanje, ne osećam se ja ovako bez razloga, moj strah je upozorenje da će se nešto desiti) i postati još anksioznija, može postati depresivna pošto je uverila sebe će se to desiti i zamislila svoj život bez njega, besna na sebe (što mi stalno tako nešto pada napamet, što ne mogu da budem normalna), krivicu (ponovo mu zagorčavam život…), samosažaljenje…

U anksioznosti osoba pretpostavlja da će se nešto strašno desiti u budućnosti i veruje, da ako se to desi, da to neće moći da podnese. Takođe, minimizira svoje snage da će uspeti da izađe na kraj sa „opasnom“ situacijom, katastrofizira i ima ideju da će najgori scenario postati realnost. Možda je čak i čula da se nešto loše ili slično dogodilo drugima, pa misli će se to dogoditi i njoj zasigurno, preterano generalizuje i time dodatno povećava svoju anksioznost. Može da postane toliko anksiozna da ne može da misli ni na šta drugo i često traži garancije i razuveravanja od okoline da se scenario neće obistiniti (Jel’ da da me neće ostaviti?, Jel’ da da ću biti primljena?, Jel’ da da će sve biti u redu?).

Karakteristike anksioznosti

Za anksioznost je tipično:

1. Preuveličavanje opasnosti (odnosno posledica nekog događaja): i da me partner ostavi, i da ostanem bez posla, i da me ne prime na taj posao…koliko su to zaista tragični životni događaji? Tragičnije izgledaju u anticipaciji (predviđanju), kada se jednom dese osoba uviđa da ih podnosi (iako sa teškoćama) i da jesu loši, ali tragični i nepreživljivi ne.
2. Preuveličavanje verovatnoće da će se događaj dogoditi (mogućnost i verovatnoća nije isto. U životu je sve moguće, ali koliko je verovatno? Mnogi događaju su mogući, ali istovremeno i nisko verovatni: moguće je da poginete na putu do posla, ali koliko je verovatno? Ako ste zdravo oprezni (pazite kako prelazite ulicu, ne vozite u suprotnom smeru, ne sukobljavate se sa ljudima na ulici) verovatnoća da nećete živi stići je približna 0. Isti princip važi za sve druge potencijalno opasne događaje)
3. Potcenjivanje sopstvenih sposobnosti da se reši problem ili eliminiše pretnja (koliko je zamislivo da biste se u opasnoj situaciji samo ukopali, počeli bezglavo da jurite vičući „Ne mogu, ne mogu, ne mogu“ ili slični scenariji. Vratite se na svoja stara iskustva i podsetite se da ste uprkos anksioznosti polagali ispite, prilazili devojkama, odlazili na sastanke ili razgovore za posao)
4. Potcenjivanje sposobnosti drugih da nam pomognu (čak i kada biste se našli u opasnoj situaciji drugi ljudi bi mogli da pruže pomoć u tom trenutku ili da dugoročno budu u vašem životu kao podrška)

Naslovna fotografija: MART PRODUCTION from Pexels