Prošle godine sam dobila poziv od jedne entuzijastične grupe mladih ljudi da održim dva predavanja na teme koje bi pomogle da bolje funkcionišu kao grupa.

Oko prve teme smo se lako dogovorili: veštine komunikacije su nešto što je svakoj grupi neophodno, a kod nas se o tome malo zna.

Za drugo predavanje su odabrali motivaciju i to sa dva aspekta: kako da motivišu sebe da rade stvari koje ne žele, koje su im neprijatne i za koje nisu plaćeni (reč je o grupi volontera) i kako da vođe timova motivišu članove tima da rade te iste stvari.

Priča o motivaciji koja sledi je rezultat mojih istraživanja za to predavanje, ličnih iskustava mojih klijenata i mojih lično. Ovo je zapravo priča o motivaciji u praksi.

Šta je motivacija?

Prvi problem na koji sam naišla je sama definicija motivacije koja je primenljiva u svakodnevnom životu.

Većina ljudi motivaciju doživljava kao pokretanje, kretanje, usmeravanje ili akciju čija je svrha ispunjenje nekog cilja. Obično pričamo o tome kako klijent nije motivisan da dolazi na terapiju, dete nije motivisano da uči neki predmet ili da uči uopšte, neko više nije motivisan da radi taj dosadan posao i sl.

Posebno su mi se dopale dve praktične definicije:

1. Motivacija je proces pokretanja i usmeravanja aktivnosti ka nekom cilju.
2. Motivacija je svesno ulaganje napora da bi se postigao neki cilj.

Obe definicije pokazuju da je motivacija zapravo ciklus. Zato i priču o motivaciji proširujemo na priču o motivacijskom ciklusu. Sastoji se iz četiri elementa:

1. Motiv (podsticaj, motivator, motivacija)
2. Aktivnost (ponašanje)
3. Cilj
4. Zadovoljstvo/izostanak patnje

Ljudi kod kojih motivacijski ciklus funkcioniše su:

• Bolje organizovani (mogu da urade više stvari za kraće vreme)
• Bolje upravljaju vremenom (imaju vremena i za rad i za uživanje)
• Samopouzdaniji su (većinu ciljeva koje postave zaista i ostvare; to utiče na pozitivnu sliku o sebi)

Nažalost, u životu problem može nastati u bilo kom delu ciklusa!