Motivi da nešto uradimo su različiti. To može biti:

• Želja
• Potreba
• Nagon
• Uverenje (Ne smem da se obrukam, da pogrešim)
• Očekivanja (sopstvena i očekivanja okoline)
• Predrasude (tako se ponaša dečak, a tako devojčica, tako roditelj, a tako dete, ovako muškarac, a ovako žena)

Razlika između želje i potrebe je jednostavna: ostvarenje želje nije neophodno za preživljavanje, a ispunjenje potrebe jeste. Ostvarenje želje utiče samo na kvalitet života.

Želju saopštavamo kao Želela bih, Volela bih, Jako mi je stalo, Značilo bi mi…, a potrebu kao Neophodno mi je, Moram da… inače ću, Potrebna mi je… U svakodnevnom životu ljudi ne razlikuju želju i potrebu i to ih vodi u mnoge probleme. Jedine potrebe u našem životu (nešto bez čega bismo brzo umrli) su hrana, voda, vazduh i sklonište. Za putovanjima, novcem, ljubavlju, poštovanjem, slavom, popularnošću, druženjem uvek imamo samo želju (život nam je lepši kada sve to imamo, ali bismo mogli da živimo i bez toga. Doduše, manje kvalitetno!).

Nagoni su urođeni, nasleđeni i nenaučeni obrasci ponašanja. Nagoni se zadovoljavaju na način koji je nezavisan od iskustva osobe, po nenaučenim obrascima ponašanja. Nezadovoljenje izaziva unutrašnju napetost, dok je zadovoljenje praćeno prijatnošću. Postoje izvesna neslaganja u literaturi šta je želja, šta potreba, a šta nagon. Za svakodnevni život to nije mnogo bitno. Mnogi nagoni: seksualni, roditeljski, agregarni (nagon za okupljanjem u grupe i život sa ljudima u zajednici), altruistički (za pomaganjem bez potrebe sa povratom: u praksi vrlo upitno!), za igrom, autoafirmacijom (prihvaćenost i priznatost u grupi koja nam je značajna) i samoaktualizacijom (ostvarivanjem svojih kapaciteta) su u praksi zapravo želje.

Najjednostavnija podela motiva u praksi izgleda ovako:

• Intrinzički (unutrašnji)
• Ekstrinzički (spoljašnji)

Intrinzička (unutrašnja) motivacija

Intrinzička (unutrašnja) motivacija podrazumeva da “Radim to zato što volim”. Postoji kada obavljamo zadatak  zato što je obavljanje te aktivnosti samo po sebi zabavno, interesantno, prijatno ili je lični izazov za nas.

• Primer: R.S. radi zato što voli svoj posao i istinski uživa u onome sto radi. Ona ima dovoljno novca da uopšte ne mora da radi, ima dovoljno novca da kupi šta god poželi i kada god poželi.

Retko su ljudi u svakodnevnom životu intrizički motivisani da obavljaju neki posao, ali jesu intrizički motivisani za gotovo sve aktivnosti iz oblasti razonode, zabave i odmora. Čista intrizička motivacija može da postoji kada čitamo knjige, slušamo muziku, igramo video igrice, gledamo smešne klipove, idemo na pecanje…

Ekstrinzička (spoljašnja) motivacija

Ekstrinzička (spoljašnja) motivacija podrazumeva da „Radim to zato što moram”. Postoji kada obavljamo neku aktivnost zato što očekujemo spoljašnju nagradu: novac, moć, uticaj, ocenu, pohvalu od strane drugih ili opet da izbegnemo kaznu, kritiku ili odbacivanje.

• Primer: J.R. radi zato što mora da plati račune i da prehrani porodicu. Ne voli svoj posao i ne postoji nikakva šansa za napredovanje na poslu.

Šta se dešava u praksi?

• Isti ljudi su motivisani različitim stvarima u različitim periodima života pri obavljanju iste aktivnosti.
• Ista aktivnost nekada ima više unutrašnjih, a nekada više spoljašnjih motivatora, ali većinom se radi o kombinaciji jednih i drugih.
• Većina ljudi zaista i radi da bi zarađivala novac da plati račune i prehrani porodicu, ali isto tako nalazi i izvesno zadovoljstvo u svom poslu, kroz druženje sa kolegama, rad sa klijentima…

Posebna vrsta motiva koja se javlja kod nekih ljudi je osećanje dužnosti (tako treba).

Osećanje dužnosti nije ni unutrašnji ni spoljašnji motivator i obično je vezano za moralne norme osobe  i snažno verovanje i čvrst stav po pitanjima šta je dobro/loše, korektno/nekorektno i ispravno/neispravno.

• Primer: osećate obavezu (dužnost) da odete na rođendan kod nekoga koga poznajete i pozvao vas je. Nema ni unutrašnjih (ne ide mi se, mrzi me da izlazim po ovom vremenu) ni spoljašnjih motivatora (neće biti posledica, ni nagrade ako odete), ali vas osećanje dužnosti (tako treba kada sam već pozvan) tera da se ipak odazovete pozivu.

 Važne činjenice o motivima:

• Motiv (podsticaj) jeste važan, ali ne i nužan uslov da se pokrenemo na neku aktivnost i krećemo se ka cilju. Mnogi od mojih klijenata su nekada imali jaku želju vezanu za neki cilj; često je to bilo nalaženje partnera. U nekom periodu njihovog života je ta želja bila tako jaka da su je izjednačavali sa potrebom: Neophodno mi je da imam nekoga i ne budem sama. U prevodu: Umreću ako ne nađem dečka. Protokom vremena, posle dosta pokušaja i neuspeha, ta želja je postajala sve manja i manja. U svojim četrdesetim godinama te klijentkinje sam na terapiji viđala povodom nekog drugog, situacionog problema. Često smo, na moj predlog, postavljale cilj da nađu partnera. Znači, kretale smo od trećeg elementa motivacijskog ciklusa, jer je želja davno bila ugašena.
• Intenzitet i vrsta motiva nisu od značaja da bismo do cilja i došli. Neki ljudi su završili fakultet zato što su želeli, neki zato što su to želeli njihovi roditelji, neki zato što nisu hteli da počnu da rade posle srednje škole, neki zato što su želeli da nastave druženje sa najboljim drugom na fakultetu. Ono što se na kraju računa je samo završetak fakulteta!
• Postoji snažna veza između motiva, ciljeva i postignuća (uspeha): uspeh podiže samopouzdanje, samopouzdanje vodi u još veći uspeh.

Uspeh i napredak su najbolji pokretači.

Ne kaže se bez razloga Para na paru ide. Većina ljudi koja je postigla uspeh u nekoj oblasti će tako objasniti svoj krajnji uspeh: da su ih mali uspesi stalno terali da idu napred. Mnoge moje klijente neuspeh potpuno demotiviše i teško im  je da se uopšte pokrenu ka tom ili nekom drugom cilju. 

• Mnogo ljudi misli da treba da bude inspirisano da bi se prihvatilo nekog posla: savršen dan, vreme, raspoloženje. Inspiracija je psihičko stanje posebne pobuđenosti: nadahnuće. Inspiracija se retko javlja, intenzivna je i kratko traje. Studenti često čekaju to stanje posebne pobuđenosti da bi počeli sa učenjem ili da bar budu u “pravom raspoloženju”. Nikada nećemo biti u pravom raspoloženju da započnemo da radimo stvari koje su nam teške i naporne, takve stvari se jednostavno rade.
• Motivacija (inspiracija) koja se ne pretvori u akciju nestaje. Svaka želja ima svoj rok trajanja. Moji klijenti često imaju veliki broj želja. Problem je što se nijedna od tih želja ne pretvori u akciju. Često se dešava da iz seanse u seansu dolaze sa različitim željama i ciljevima i da ni posle mnogo meseci rada ne uspeju da ostvare ni jedan od tih ciljeva: nekima je teško da se pokrenu, a neki ne mogu da se odluče („A šta ako je nešto drugo za mene bolje?“).